„Танхојзер“ се тематски бави тзв. „минезингерима“, песницима који су током 12. века у Немачкој стварали љубавне песме. Чак и пре завршетка дела многи су имали резерве према њему управо због саме теме. Међу њима је био и Готфрид Семпер, са којим се Вагнер чак и посвађао због тога. Но, брзо је дошло до помирења…
Премијера је одржана 19. октобра 1845 у Дрездену, а дело углавном није нашло на позитиван пријем. Критике из онога времена, када их читамо данас, показују да ни публика ни критика нису разумеле Вагнерове намере. Сцена Танхојзеровог ходочашћа која се данас сматра најлепшим и најдубљим делом опере, у оно време је описана као досадна док је са друге стране публика повољно реаговала на релативно тривијалан марш из другог чина. Критикован је и крај који је по посматрачима требало да буде „радостан и утешан“. Један критичар је чак сасвим озбиљно упитао „Зашто Танхојзер не може да ожени Елизабету и да се све заврши срећно?“
Похвале су биле ретке. Једна од њих стигла је од Роберта Шумана који се у писму свом пријатељу изразио на следећи начин:“Волео бих када би могао да погледаш „Танхојзер“. У њему су ствари које су 100 пута дубље и оригиналније него било шта од претходних Вагнерових ствари…Техничке ствари, као што је инструментализација, у „Танхојзеру“ су изузетне, не могу да се пореде са оним што му је претходило“.
Франц Лист је успео да 1849 продуцира Танхојзер у Вајмару где је пријем био нешто повољнији. А почетком 1850-тих бројна позоришта и оперске куће су почеле да траже право да га поставе. Средином 1855 Вагнер је дириговао серијом концерата у Лондону где је на програму била и увертира за „Танхојзер“. Иако су критике углавном биле неповољне, Вагнер је стекао два веома важна обожаваоца у виду краљице Викторије и њеног супруга принца Алберта. Временом се на „Танхојзер“ почело гледати све повољније, па је уследио и позив да се дело премијерно прикаже у Паризу. Вагнер је сматрао да ће то бити значајна епизода у његовом животу, и био је у праву. Али не на начин на који је мислио…