Недељна анализа Вагнерових дела – “Танхојзер” (2)

„Танхојзер“ се тематски бави тзв. „минезингерима“, песницима који су током 12. века у Немачкој стварали љубавне песме. Чак и пре завршетка дела многи су имали резерве према њему управо због саме теме. Међу њима је био и Готфрид Семпер, са којим се Вагнер чак и посвађао због тога. Но, брзо је дошло до помирења…

Премијера је одржана 19. октобра 1845 у Дрездену, а дело углавном није нашло на позитиван пријем. Критике из онога времена, када их читамо данас, показују да ни публика ни критика нису разумеле Вагнерове намере. Сцена Танхојзеровог ходочашћа која се данас сматра најлепшим и најдубљим делом опере, у оно време је описана као досадна док је са друге стране публика повољно реаговала на релативно тривијалан марш из другог чина. Критикован је и крај који је по посматрачима требало да буде „радостан и утешан“. Један критичар је чак сасвим озбиљно упитао „Зашто Танхојзер не може да ожени Елизабету и да се све заврши срећно?“

Похвале су биле ретке. Једна од њих стигла је од Роберта Шумана који се у писму свом пријатељу изразио на следећи начин:“Волео бих када би могао да погледаш „Танхојзер“. У њему су ствари које су 100 пута дубље и оригиналније него било шта од претходних Вагнерових ствари…Техничке ствари, као што је инструментализација, у „Танхојзеру“ су изузетне, не могу да се пореде са оним што му је претходило“.

Франц Лист је успео да 1849 продуцира Танхојзер у Вајмару где је пријем био нешто повољнији. А почетком 1850-тих бројна позоришта и оперске куће су почеле да траже право да га поставе. Средином 1855 Вагнер је дириговао серијом концерата у Лондону где је на програму била и увертира за „Танхојзер“. Иако су критике углавном биле неповољне, Вагнер је стекао два веома важна обожаваоца у виду краљице Викторије и њеног супруга принца Алберта. Временом се на „Танхојзер“ почело гледати све повољније, па је уследио и позив да се дело премијерно прикаже у Паризу. Вагнер је сматрао да ће то бити значајна епизода у његовом животу, и био је у праву. Али не на начин на који је мислио…

Време је да неко нешто коначно предузме

Ако је веровати Њујорк Тајмсу(а то се не препоручује, бар не безрезервно) претходних дана се у Бајројту десило нешто што је било само питање тренутка. Године и године постављања егоманијака жељних публицитета, без имало искуства са режирањем опере и са још мање разумевања Вагнера и његовог дела као режисера у Бајројту није могло а да не доведе до захтева да се ни мање ни више него промене делови Мајсторове партитуре и либрета, а као шлаг на торту да се убаце делови опера другхих композитора. Овога пута је то спречено изричитим одбијањем диригента Кирила Петренка  да учествује у таквој једној грозоти, а подршку маестру су пружиле, знајући њихове ставове, вероватно невољно, Катарина Вагнер и Ева Вагнер-Паскије.

Кажем, “овога пута”, јер као што је било логично да ће се кад-тад наћи будала која ће да умисли да Вагнерово дело може да прекомпонује боље од самог Мајстора, тако је логично да ће се појавити још њих који ће захтевати нешто слично. А још је логичније очекивати да ће ако Катарина и Ева и даље буду управљале фестивалом оне кад-тад да попусте пред оваквим захтевима. Чињеница да Касторф наглавачке није избачен из  Фестшпилхауса за пример другима је довољан доказ томе у прилог. Остаје, дакле, питање како у корену сасећи даље покушаје да се дело Рихарда Вагнера и Бајројтски фестивал као један од аспеката истог не претвори у обичан водвиљ или кабаре од стране самопрокламованих авангардиста.

Рихард Вагнер и његово дело су део ширег културног наслеђа Немачке и њено национално добро. Право је и дужност немачке државе да води рачуна о томе како се тим и таквим добром управља и да сходно томе интервенише ако види да се то чини на патентно неодговарајући начин. Немачка влада има обавезу да свим средствима спречи да се Бајројтски фестивал унакажава на начин на који је то хтео Франк Касторф. То важи за сваки сличан покушај у будућности. А на најмањи знак попуштања управе према захтевима сличним Касторфовим треба реаговати моменталном национализацијом Бајројтског фестивала! Ово тим пре што немачка влада већ делом субвенционише фестивал.

Шта кажете, фрау Меркел? Ако сматрате да можете да управљате читавим државама зато што им дајете паре, зашто мислите да не можете исто са једним музичким фестивалом који не испуњава своје обавезе према љубитељима музике? А ако већ нећете да предузмете мере као канцелар Немачке, предузимте их као вагнеровац. Ehrt eure deutschen Meister, Frau Kanzlerin, када већ то неће његови потомци.

 

ПС Још једном понављам, имам резерве према веродостојности чланка на који сам линковао, али чак и да се испостави да је неистинит, и даље мислим да ће се ако се настави са поставкама какве су у Бајројту сада бити само питање времена када ће неко стварно да тражи да мења Вагнерове партитуре и либрета да би поставио Бога питај шта.

Недељна анализа Вагнерових дела – “Танхојзер” (1)

„Тахнојзер“ се, иако званично није тако, слободно може назвати Вагнеровим недовршеним делом. Иако је своју премијеру имао 1845. године. Већ следеће године, услед тога што он није нашао на одговарајући пријем у јавности, Вагнер је почео да мења делове партитуре и либрета, поготово кад се тиче краја. За потребе париске премијере драма је доживела битне промене у виду убацивања балета, убацивања Венере у завршну сцену и неких других(о париској премијери опширније касније). Коначно, неке мање промене Вагнер је увео 1875 за бечку премијеру.

Вагнер је, међутим, остао незадовољан са све три верзије. Козима Вагнер је у свом дневнику у белешци од 23. Јануара 1883, три недеље пред смрт композитора, написала:“Рихард мисли да свету још увек дугује ‘Танхојзер’“.

Инспирацију за „Танхојзер“ Вагнер је нашао у бројним изворима. Једним делом поново у Хајнриху Хајнеу и његовој комичној причи Elementargeister која говори о привлачности богиње Венере која живи у својој пећини. Други извори укључују приче „Верни Екарт и Танхојзер“ Лудвига Тика и „Такмичење певача“ Ернста Хофмана.

Танхојзер је делом митолошка, а делом историјска личност. Иако постоје поуздани извори да је он заиста постојао током 12. века, о њему се веома мало зна. Углавном су преживеле легенде. Опера „Танхојзер“ је огледало овакве ситуације и у њој се налазе и митска бића као што је Венера и стварне историјске личности као што су Валтер фон дер Фогелвајде и Волфрам фон Ешенбах. Последња двојица имају по једну занимљивост везану за себе. Првог ће Валтер фон Штолцинг навести као свог „учитеља“ у „Нирнбершким мајсторима-певачима“. Други ће пак, директно утицати на Вагнера, односно његова поема „Персивал“, на основу које ће Вагнер компоновати „Парсифала“.

Недељна анализа Вагнерових дела – “Холанђанин луталица” (5)

„Холанђанин луталица“  је било прво Вагнерово дело које се у целости извело у Србији, односно тадашњој Краљевини СХС. Било је то 6. Новембра 1923 у Народном позоришту у Београду. За овакав подухват у великој мери су били заслужни руски емигранти који су у Србију стигли после револуције. Главну улогу певао је Георгиј Јурењев, а режисер и сценограф су такође били Руси Теофан Павловски и Владимир Загородњук. Сенту је певала Јелисавета Попова, а Даланд је био Светозар Писаревић. Дириговао је словеначки диригент Иван Брезовшек.

 

Сам догађај извођења Вагнерове опере је био топло поздрављен као важан корак ка уздизању културног живота престонице али представа је конкретно доживела помешане критике. Јурењев и Писаревић су били похваљени као и диригент Брезовшек и оркестар. Јелисавета Попова је оцењена као „превише сентиментална“ док је режисер Павловски добио оштре негативне критике.

 

На следеће постављање „Холанђанина“ у Београду се чекало све до Ђурђевдана 1938. Од првобитног састава остао је само диригент Иван Брезовшек. Режисер је био Ерих Хецел. Холанђанина је певао Милан Пихлер, Даланд је био Жарко Цвејић, а Сента Љубица Љубичић.  Иако су критике биле углавном повољне, ни ова поставка се није задржала дуго на репертоару. Током немачке окупације 1943, постојао је план да се обоелжи 100 година од премијере „Холанђанина“ али ништа се од тога није остварило.

 

„Холанђанин“ је инаугурисао и повратак Вагнера на сцену Народног позоришта у Београду после Другог светског рата. Било је то 5. маја 1954. У улози Холанђанина појавио се Јосип Кулунџић, Сента је била Марија Подвинец, а Даланд поново Жарко Цвејић.  Дириговао је Крешимир Барановић. „Холанђанин“ је постављан и 1958. и 1963. али оба пута без већег успеха. Последње извођење „Холанђанина луталице“ у  Београду било је 15. октобра 1975. у гостујућем извођењу Хрватског народног казалишта.

 

„Холанђанин луталица“ ће поново одиграти пионирску улогу у повратку Вагнера у Београд у години када се обележава 200 година његовог рођења. Прво ће 4. октобра Београдска филхармонија да постави концертно извођење, а затим ће Народно позориште да га изведе сценски(тачан датум још није утврђен). Надајмо се да ће бити пуно реприза и да се више неће десити да прође 37 година без Вагнера у Београдској опери.

 

НАПОМЕНА: Историјске податке о извођењу „Холанђанина луталице“ сам преузео из чланка Мелите Милин „Рецепција Рихарда Вагнера у Србији“ написаног у оквиру брошуре о изложби о Рихарду Вагнеру у Музеју позоришне уметности. 

Не посустати али бирати пажљиво своје битке.

Некада помислим да би требало да се навикнем на неке клишее који се с времена на време износе о Вагнеру. А онда схватим да је такав став не доприноси достизању онога што сам поставио као циљ овог блога као ни мом личном циљу у вези са Вагнером. Такође ми је, са друге стране, јасно да не могу баш на сваком месту и у сваком тренутку да реагујем на неке укорењене предрасуде о њему јер се тиме понекад  губи драгоцена енергија, а још се постигне веома мало или ништа. 

 

Неке битке је ипак немогуће избећи и на неке ствари је немогуће не реаговати. Највећа радио станица класичне музике из Њујорка ове недеље је поводом почетка Бајројтског фестивала и 200 година Вагнера, приредила и још увек приређује, “Вагнер недељу”. У склопу тога се на сајту те станице објављују разни чланци. Један од њих је и преглед 4 вагнеријанске књиге од стране ауторке Мерион Лињана Розенберг од којих једна приказује Вагнера у много повољнијем светлу него што је госпођа Розенберг, и, истини за вољу, велики део јавности, навикла да види. 

 

Госпођа Розенберг каже да књига има “обожавајући тон”, користећи појам “обожавати” у његовом изворном, религиском смислу,  и одбацује без имало разматрања тврдње аутора књиге које приказује, извесног Рејмонда Фурнеса, о Вагнеровом антисемитизму као “идиосинкретском”(што је и став власника овог блога). Ниједног тренутка госпођа Розенберг не дозвољава могућност да је оно што она назива “портрет обожаваоца” заправо права слика Рихарда Вагнера, сакривена и закопана испод силних слојева блата које је на њу бацано током година. Такав став мене лично, више љути него саме предрасуде према Вагнеру, које су, понављам, иначе веома раширене у јавности. 

 

Овај случај је уједно и показатељ које битке треба да водим да бих био успешан не само у њима већ и у свом подухвату. То су оне на чијим пољима, по мојој процени, постоје људи  који целом проблему око Вагнера прилазе са добром намером и спремношћу да размотре могућност да стереоптипна слика није тачна, као и оне где поборници оцрњивања Вагнера иду предалеко и где је преко потребно побити њихове тврдње како они не би потпуно затровали људске умове.

 

Остаје да се види колико ћу бити успешан. Радује ме  чињеница да се након деценија напора да се Вагнер што више оцрни све више појављују књиге и чланци у сличном тону као она Рејмонда Фурнеса које се труде да на прави, а не изврнут начин, прикажу чињенице. 

Недељна анализа Вагнерових дела – “Холанђанин луталица” (4)

 

Дебора Војт као Сента у Метрополитен Опери

 

„Холанђанин луталица“ је приказан 4 пута те године у Дрездену док није скинут са репертоара. На следеће његово приказивање ће се чекати 22 године. Мало је било оних који су у новој опери препознали будуће ремек-дело. У међувремену, Вангер је извршио извесне промене у партитури, оркестрацији па и структури дела. Оригинално га је замислио као једночинку,  но ипак је у Дрездену представљен као опера у три чина. То се касније мењало током година. Када га је Козима Вагнер први пут представила у Бајројту 1901. године „Холанђанин“ је изведен у једном чину. У данашње време се скоро искључиво изводи у три чина.

 

У вези са „Холанђанином“ у Бајројту постоји неколико иронија. Као што сам већ написао у први пут је изведен у Фестшпилхаусу 1901. Иако је било Вагнерово прво зрело дело, оно је последње уврштено у тзв. Бајројтски канон. У данашње време, међутим, њим се традиционално отвара фестивал.

 

У претходној белешци сам поменуо да се у „Холанђанину“ имамо прва појављивања многих елемената који су касније постали карактеристични за Вагнерова дела. Лајтмотив је најчувенији од свих тих елемената. Ово се посебно види на почетку другог чина у одломку који се зове „Сентина балада“.

 

У „Сентиној балади“ постоје два јасна мотива. Један је мотив Холанђанина, проклете душе у потрази за толико жељеним вечним миром. Други је мотив Сенте, као мотив искупљења, љубавне жртве, чисте неукаљане жене. Они се током баладе, а и даље током дела развијају и стапају у један јединствен мотив.

 

Оваква техника је у „Холанђанину“ је тек започела да се интензивније користи(у мањој мери је постојала и у „Ријенцију“), а временом се развила у онај свеобухватан метод који имамо у „Прстену Нибелунга“ и „Парсифалу“.

“Fanget an!” (Trozt allem *)

 

Магија његових белих дресова никада није престајала да зрачи чак и у временима када су их носили све сами сирови раници и тек понеки витез.

Дошло је и то доба године! Сутра почиње Бајројтски фестивал! Дешавања последњих година у и око њега су ме одмах асоцирала на горњи цитат којег сам запамтио из једног чланка поводом стоте годишњице Реал Мадрида и који је метафорички описивао ситуације када су за њега наступали играчи који то можда талентом нису заслужили и који својим наступима нису оправдавали или чак рушили његову репутацију. Но и поред свега, нису успели да је сруше, јер је харизма Реала као клуба , као и његова слава, вечна.

Иста та харизма, слава и легенда чувају Бајројт данас. Катарина и Ева Вагнер могу да се труде колико год хоће да им основни критеријум за избор режисера буде што мање искуство у оперским поставкама(по могућству никакво) и да исти има што мање разумевање опере као жанра и Вагнерове музике посебно и да на све могуће начине отвара старе већ изанђале клишее о повезаности Вагнера са нацизмом(чиме се посредно одржавају на апаратима клеветничке тврдње о њима уместо да се оне једном за свагда ликвидирају). Могу чак и саме да учествују у сличном касапљењу и унакажавању дела свог славног потомка. Магију Бајројта, Ванфрида и Фестшпилхауса никада, међутим, неће успети да сруше, ни оне ни њихови пиони из “режијског театра”. Они ће заувек остати бесмртно дело Мајстора и споменик његовом генију.

Стога не могу а да не дочекам са радошћу сутрашњи дан, као и исти следеће године и оне после тога. И да без икаквог осећања кривице и даље сањам о карти за Фестшпилхаус једног дана. А ако тог дана и даље на власти буде режим Ева-Катарина, следићу савет Џорџа Бернарда Шоа и гледаћу представу окренут леђима позорници. Јер, стриктно музички, Бајројт је и даље без премца, чак и последњих година. Прошлогодишњи “Парсифал” Штефана Херхајма, којег можете послушати овде, је најбољи доказ томе у прилог.

До неких бољих Бајројтских времена…

*Trozt allem – Упркос свему