Некада помислим да би требало да се навикнем на неке клишее који се с времена на време износе о Вагнеру. А онда схватим да је такав став не доприноси достизању онога што сам поставио као циљ овог блога као ни мом личном циљу у вези са Вагнером. Такође ми је, са друге стране, јасно да не могу баш на сваком месту и у сваком тренутку да реагујем на неке укорењене предрасуде о њему јер се тиме понекад губи драгоцена енергија, а још се постигне веома мало или ништа.
Неке битке је ипак немогуће избећи и на неке ствари је немогуће не реаговати. Највећа радио станица класичне музике из Њујорка ове недеље је поводом почетка Бајројтског фестивала и 200 година Вагнера, приредила и још увек приређује, “Вагнер недељу”. У склопу тога се на сајту те станице објављују разни чланци. Један од њих је и преглед 4 вагнеријанске књиге од стране ауторке Мерион Лињана Розенберг од којих једна приказује Вагнера у много повољнијем светлу него што је госпођа Розенберг, и, истини за вољу, велики део јавности, навикла да види.
Госпођа Розенберг каже да књига има “обожавајући тон”, користећи појам “обожавати” у његовом изворном, религиском смислу, и одбацује без имало разматрања тврдње аутора књиге које приказује, извесног Рејмонда Фурнеса, о Вагнеровом антисемитизму као “идиосинкретском”(што је и став власника овог блога). Ниједног тренутка госпођа Розенберг не дозвољава могућност да је оно што она назива “портрет обожаваоца” заправо права слика Рихарда Вагнера, сакривена и закопана испод силних слојева блата које је на њу бацано током година. Такав став мене лично, више љути него саме предрасуде према Вагнеру, које су, понављам, иначе веома раширене у јавности.
Овај случај је уједно и показатељ које битке треба да водим да бих био успешан не само у њима већ и у свом подухвату. То су оне на чијим пољима, по мојој процени, постоје људи који целом проблему око Вагнера прилазе са добром намером и спремношћу да размотре могућност да стереоптипна слика није тачна, као и оне где поборници оцрњивања Вагнера иду предалеко и где је преко потребно побити њихове тврдње како они не би потпуно затровали људске умове.
Остаје да се види колико ћу бити успешан. Радује ме чињеница да се након деценија напора да се Вагнер што више оцрни све више појављују књиге и чланци у сличном тону као она Рејмонда Фурнеса које се труде да на прави, а не изврнут начин, прикажу чињенице.
