У „Нирнбершким мајстрорима-певачима“, поред шопенхауеровских тема, провлаче се и две које су заокупљале Вагнерове мисли читавог стваралачког живота, и обе се тичу уметности. Једна је однос уметности према обичним људима, односно питање ко је најмеродавнији да оцењује вредност уметничког дела, стручна или широка јавност. Друга тема је однос традиционалног и иновативног у уметности. Две наизглед неповезане теме Вагнер успева да безмало споји у једну на самом крају.
Као типични представник романтизма, Вагнер је сматрао да истинска уметност долази из духа народа под чиме је подразумевао скуп људи повезани заједничким језиком, пре свега. При том је правио разлику између народа и руље и њеног често малограђанског укуса и упозоравао против музичког компоновања које би подилазило најмањем заједничком садржаоцу публике. Друга врста дегенерације уметности, по Вагнеровом виђењу, била је, са друге стране, потпуно одвајање уметника у своју самозадовољну заједницу која би својим неким интерним мерилима спутавао креативност и који би са висине гледао на публику.
Важно је истаћи да су оба вида дегенерисања уметности по Вагнеру били дуготрајни и постепени процеси чији је почетак и узрок тешко било одредити и да су људи који највише симболизују тај дегенративни тренд само манифестација и симптом, а не узрок тога. Отуд је тешко Бекмесера назвати негативцем јер је он само представник нечега што се независно од њега као таквог укоренило као „традиционално“. Више од обичног лика, Бекмесер је заправо конкретизација једне апстракције.
Као резултат окошталости музичких ауторитета јавља се и друга тема којом се у „Мајсторима-певачима“ бавио Вагнер, а то је сукоб традиционалног и новог у уметности.И поред свих својих писања против неких традиционалних музичких форми, Вагнеру је традиција била веома важна, али по њему она је имала вредност само уколико се она освежава новим идејама. Вагнер је не само давао идеје већ је желео да покаже да су оне природан наставак оног најбољег из дотадашње музичке традиције.
У оквиру ове две теме су се поставила два кључна питања: како одредити које су то нове идеје које ће на прави начин освежити традицију и удахнути јој нови живот и како наћи „златну средину“ између укуса народа и ауторитета. Вагнер, наравно, не даје у „Мајсторима-певачима“ једноставне одговоре из простог разлога зато што њих нема, али нам даје неке опште одреднице.
