У претходном запису сам нагласио своју несклоност да „Прстен Нибелунга“ интерпретирам са филозофске стране једнозначно. Овакво гледиште деле и неки аутори који су се бавили Вагнером и „Прстеном“. Фолкер Мертенс у „Wagner Handbook“ пише како су „Вагнеров рад на изворном материјалу и његови константни додаци хетерогених митских елелмената довели до наратива које је немогуће једнозначно интерпретирати“.
Слично мишљење изражава и Дерик Кук у свом недовршеном делу „I saw the world end“ у којем се детаљно бави „Прстеном Нибелунга“ који тврди да није могуће конзистентно интерпретирати „Прстен“ на једном филозофском нивоу. По Куку, дело почиње као социјално-политичка метафора, да би се „касније развила, трансформисала и добила своје дубље значење, све док коначлно не достигне чисто метафизички ниво на крају „Сумрака богова“ „.
Оно што је свакако најфасцинантније код „Прстена Нибелунга“ је чињеница да и поред промене својих филозофских гледишта Вагнер уопште није мењао делове музике и либрета оних делова које је компоновао до тренутка када је Фојербаха заменио Шопенхауером. Различита су мишљења о томе како је Вагнер успео у томе. Једни тврде да је Вагнер свесно покушавао тиме да објасни Фојербахов и уопште пост-Хегелијански поглед на свет кроз шопенхауерске оквире и поред тога што је сам Шопенхауер био веома негативно критичан према Хегелу. Други, као што је Брајан Маги, су мишљења да је од пропале револуције 1848 Вагнер почео да размишља у песимистичким терминима, а да му је Шопенхауер дошао као неко ко је успео да му филозофски уобличи те погледе у једну кохерентну целину. Како пише Маги у својој књизи „The Tristan chord“, „Вагнер је био разочаран не само својом политичком надом, већ и свим политичким надама“.
Неки елементи „Прстена Нибелунга“, као и неке ствари које је у својим каснијим писмима, прозним, па чак и музичким делима дају слику која је,ипак, нешто сложенија од оне коју представља Маги. Вагнер јесте био разочаран, али никада заправо није у потпуности одбацио могућност промене света. Многи критичари су приметили да на самом крају „Сумрака богова“ Вагнер својим нотама даје „утеху и наду у бољу будућност“. У прилог томе говори и чињеница да се Вагнер када је завршавао „Сумрак богова“ 1874 вратио ономе што се сматрало „Фојербаховским крајем“ али без стихова које је Брунхилда у том смислу требало да отпева, али опет без шопенхауеровских стихова које је у међувремену смислио. Чињеница је и да је у фуснотама убацио обе верзије стихова говори, упркос његовој примедби да му се свакако више допадају шопенхауеровски, да је према могуности промене света имао комплексан став који би се могао сажети у реченицу да је Вагнер и даље веровао у промене у свету али да више није веровао у политичку револуцију као средство те промене.
