Јуче је у Музеју Југословенске Кинотеке у Београду одржан програм под називом „Омаж Вагнеру“ где су приказани филмови у којима се најјасније види Вагнеров утицај, било на фабулу, било на музику. Три филма су била на програму „Господар прстенова: Дружина прстена“, „Ратови звезда“ и „Апокалипса сада“. У данашњој белешци ћу се задржати на првом филму, односно делу на основу којег је настало, и Вагнеровом утицају на њега.
Колико би Толкин био задовољан чињеницом да му је дело, односно његова филмована верзија, представљено као омаж Вагнеру, тешко је рећи. Он сам је на сугестије о паралелама између два дела одбрусио једном реченицом:“Оба прстена су округла, и ту свака даља сличност престаје“.
Да ли је баш тако? Или се Толкин плашио да призна Вагнеров утицај како његово дело не би остало у сенци композиторовог? Чињеница је да су Вагнер и Толкин користили скоро идентичне изворе за своја дела у нордијској митологији, највише поетску и прозну „Еду“ и „Сагу о Велсунзима“. Аутори који прихватају Толкиново објашњење указују на ово као објашњење за све сличности између два дела. Неке друге ствари, међутим, приказују другу, сложенију слику.
Две су најфрапантније сличности између Вагнеровог и Толкиновог „Прстена“: делови заплета и идеја за расплет. Прстен који је главни протагониста у оба дела даје свом власнику огромну моћ, довољну да завлада светом. Овакав елемент фабуле не постоји у оригиналним Вагнеровим и Толкиновим изворима и на основу хронологије настанка једини логичан закључак је да је Толкин овај елемент преузео од Вагнера. Други елемент заплета који је сличан тиче се онога ко контролише прстен. У оба „Прстена“ једино њихов творац има пуну контролу над њим, сви остали који га поседују имају заправо само привид власништва над њим. Прстен је тај који њих контролише, а не обрнуто. Вагнер је то остварио преко Алберихове клетве, односно оног дела који говори да ко год види прстен да ће жудети за њим и та жудња почиње да управља свим будући акцијама његове жртве, док Толкин за то користи Сауронове стихове о „једном прстену свима да влада“. И оба прстена теже да се врате свом творцу.
Друга сличност је расплет. У оба „Прстена“ једини начин да се свет искупи од зла који прстенови емитују је њихово уништење и то на оном месту где су настали, код Вагнера у дубини Рајне, код Толкина у ватри Мордора. Исто тако, велика је сличност између оних који би требало да обаве тај задатак. Зигфрид код Вагнера и Фродо Багинс код Толкина су отпорни на зли утицај прстенова јер деле потпуну индиферентност према моћи као основној вредности коју прстенови симболизују и интерсује их једино живот у хармонији са својом средином и природом. И код оба аутора, на крају нису заправо они ти који непосредно изврше задатак јер њихова отпорност ка злу није бесконачна и обојица су, макар посредно, потпали под негативан утицај прстенова. Обојици је била потребна помоћ, код првог Брунхилда као логична допуна Зигфридове личности, код другог Смеагол/Голум, располућена душа која истовремно тражи и моћ и спас и који за кратко верује да је у Фродовој милости и саосећању ово друго успео да нађе.
Два „Прстена“, међутим, имају и своје суштинске разлике, а оне се пре свега односе на природу света који постоји у оба дела. Код Вагнера, он је суштински инхерентно корумпиран, а прстен је само манифестација тога и једини начин да се он искупи је његово потпуно уништење, односно његових владајућих структура. Код Толкина, свет јесте посустао и не прати идеале на којимаје заснован али сами идеали су и даље чисти и добри сами по себи. Људи су ти, по Толкину, који су корумпирани. Овакве разлике је једноставно објаснити путем основних погледа на свет два уметника. Вагнер је био револуционар-анархиста који се преобратио у шопенхауеријанца док је Толкин био традиционални, конзервативни католик. Код Вагнера руши се и Валхала и Хол Гибичунга док код Толкина Минас Тирит остаје под новим, прочишћеним вођством.
Какав је онда коначан однос између Толиновог и Вагнеровог „Прстена“? Неки аутори, на основу помало натегнутог тумачења неких Толкинових речи из периода пре и за време Другог светског рата сматрају да је Толкин покушао да направи антитезу Вагнеру тиме што је јасно разграничио добро и зло у свом делу док код Вагнера та граница не постоји или је у најбољем случају веома нејасна. Оваква тумачења су пре свега неправедна према Толкину, а осим тога погрешно приказују Вагнерове идеје. У „Прстену Нибелунга“ добро и зло и те како постоје али та два појма се налазе на нешто апстрактнијем нивоу него код Толкина. Они су пре свега у људској природи и људским тежњама, у свакоме од нас појединачно, а не неки колектив или ентитет. Два дела се не искључују међусобно већ се у одређеној мери допуњују и није неопходно, чак ни пожељно, једно потпуно прихватити, а друго потпуно одбити. Тиме себи затварамо врата у светове који су сваки на свој начин важни и сваки на свој начин утичу на наш поглед на свет. Баш као и Вагнерова и Толкинова дела.
