„Кас Валкира“ је без икакве сумње најчувенија Вагнерова мелодија. Чак и најповршнији познавалац класичне музике је способан да је препозна, баш као и њеног аутора. Она је откако је први пут угледала светлост дана на премијери у Минхену 1870 бивала (зло)употребљавана као музичка подлога у разне сврхе. А то уопште није требало да буде тако…
Прелудијум за трећи чин „Валкире“, како се овај одломак званично зове, је одмах препознат као нешто што привлачи пажњу и узбуркава емоције. Практично одмах после премијере дела почели су да стижу захтеви Вагнеру да се „Кас Валкира“ изведе самостално током концерата. Вагнер је резолутно одбијао да да дозволу за тако нешто. Објављивање партитуре у Лајпцигу изазвало је Вагнера да се и формално жали на издавача, а пред сам први фестивал у Бајројту Козима Вагнер је забележила следеће у свом дневнику: “Грозна писма стижу Рихарду: захтеви за „Кас Валкира“ и не знам шта још.“ Белешка је највероватније заснована на Вагнеровим реакцијама на та писма.
Вагнер је, са правом, страховао да ће извођење тог одломка ван контекста целе музичке драме створити погрешан утисак и предрасуде о делу. Данас се „Кас Валкира“ везује уз ратне и ратничке сцене чему су допринели пре свега немачки пропагандни филмови и журнали из Другог светског рата, а у свест послератних генерација оваква асоцијација је урезана у сцени из филма „Апокалипса сада“ када амерички хеликоптери нападају вијетнамско село управо уз поменуту мелодију. Све ово је дало веома мрачну конотацију овом музичком одломку.
Сам Вагнер је попустио око „Каса Валкира“ тек када су га финансијски губици првог фестивала у Бајројту присилили да новац прикупи како год зна и уме. Иако је предосећао да самостално извођење може навести људе на погрешан закључак о његовом делу и њему лично, ни сањао није колике размере то може да поприми. „Кас валкира“ и њихова (зло)употреба је један својеврсни музички симбол свих малициозних легенди и предрасуда о Вагнеру насталих пре свега из погрешног начина читања његових дела, било музичких било прозних.
Основна карактеристика Вагнерових дела је да је скоро немогуће се закачити се за један музички одломак или реченицу из есеја и представити то као поруку дела или дефинитиван, непроменљив став аутора, респективно. Вагнерова музичка дела имају вишеструку, сложену симболику(иронично, управо је „Валкира“ једна од најсложенијих) и један монолог или лајтмотив не може да буде представа целог дела. Исто важи и за прозна дела која се не могу сумирати у једној реченици која се у некој од њих појављује. Управо прва грешка која се прави код праћења Вагнера је та да се одломак генерализује на целину. Од тог својеврсног примордијалног греха настају све мисинтерпретације, а касније и митови и легенде о њему и његовом делу који почну да живе сами за себе. Тако данас имамо ситуацију да је композитор који је презирао рат и милитаризам као мало коју другу појаву постао у очима широке јавности квинтесенцијални творац ратничке музике. Вагнер би се без икакве сумње згрозио када би видео како се данас схвата његов „Кас Валкира“.
Разлози за овакво погрешно третирање Вагнеровог дела су различите природе. На првом месту, имамо сасвим бенигне који обухватају неразумевање симболике, поготово у његовим прозним делима, размишљање у погрешним, превазиђеним(са Вагнерове тачке гледишта) музичким терминима, превише упечатљив утисак који поједини делови остављају на појединце и други. Ту су, међутим, и они који намерно тумаче Вагнера на овакав начин најчешће у сврху неког дневнополитичког циља. Најбројнији су, међутим, они који су само следбеници у које је највероватније спадао и Френсис Форд-Копола када је одлучио да искористи „Кас Валкира“ за музичку подлогу у тој сцени „Апокалипсе“. Емотивни ефекат код шире публике је постигнут, вероватно преко очекивања чак и самог редитеља, али неко ко познаје Вагнерово дело не може да се отме утиску да „Апокалипса сада“ не може да му буде омаж, већ напротив, показна вежба како Вагнера не треба користити.
Или ја то превише озбиљно схватам и Вагнера и „Апокалипсу“?
Bravo! Ko iole poznaje Vagnerovu muziku treblao bi da zna da preludijum za 3. cin Valkire vuce svoje korene direktno iz Holandjanina lutalice… povici: “Hojoje! Hallojo” iz Holandjanina i “Hojotoho! Heiaha!” iz valkire su tipicni za romanticarsku predstavu coveka koji prkosi uzburkanom moru (Holandjanin) ili olujnom nebu (Valkira). Dosta vise sa misinterpretacijama Vagnerove muzike!
veliki pozdrav!