„Парсифал“ је последње дело Мајстора из Бајројта и по много чему заузима специфично место у његовом опусу како у очима познавалаца музике, тако и у очима самог Вагнера. За њега „Парсифал“ је био чак и више од муизчке драме, он је био један својеврстан религиозни ритуал на сцени или како га је назвао, „комад за освештење позорнице“( “ein Bühnenweihfestspiel“). Многи посматрачи сматрају да је „Парсифал“ заправо сума Вагнерових религиозних погледа, приказ његове духовности, сумиран у изјави Франца Листа:“Вагнер није знао да се моли, „Парсифал“ је његов покушај да то учини“.
С музичке стране, посебност „Парсифала“ се огледа у томе да је компонован специјално за једну позоришну дворану и њену акустику, бајројтски „Фестшпилхаус“ и дуго је могао да се овлашћено изводи само у Бајројту.
Вагнер се са легендама о Светом Гралу упознао средином 1840-тих читајући разну средњевековну немачку литературу, поготово поеме Волфрама фон Ешенбаха. Тих година је „Танхојзер“ постављен на сцену у којем је фон Ешенбах један од битнијих ликова и то је сигурно било окидач за интересовање за његова дела. Прва композиција која се бавила легендама о и око Светог Грала, а заснована на поемама фон Ешенбаха, била је „Лоенгрин“. Вагнер је почео да чита Ешенбахов „Парцифал“ у Мариенбаду 1845. али није га довршио. Тек 12 година касније му се вратио али како је описао у писму Матилди Везендонк није био задовољан њом као основом за музичку драму, па је кренуо да ствара своју поему.
У међувремену али и после тога Вагнер се упознао и са другим изворима о истој легенди, пре свега инспирацији самог Ешенбаха, недовршеном поемом „Персевал“ француског песника Кретјен де Троа, иначе Ешенбаховог савременика. Ту су биле и бројне збирке келтских легенди, скупљених пре свега од француских аутора. Како је време одмицало Вагнер је све мање био наклоњен фон Ешенбаховом делу. Ипак, неки основни елементи Ешенбахове поеме су остали и чине кључне елементе „Парсифала“. Ту се пре свега мисли на дивљи изглед Кундри, јединог женског лика „Парсифала“ као и сцена сусрета на Велики Петак.
Повратак „Парсифалу“ није трајао дуго јер су Вагнера почеле, поред личних ствари, да заокупљају друга дела. Прво је завршио „Тристан и Изолду“, затим „Мајсторе-певаче Нирнберга“, и потом је наставио рад на „Прстену Нибелунга“. Након краткотрајног разочарања услед, у његовим очима, дебакла првог Бајројтског фестивала, крајем 1876 Вагнер се коначно бацио на посао завршавања „Парсифала“.
