Прозни нацрт „Парсифала“ је сачињен у зиму 1877., а 19. априла те године је написан либрето који је доживео неке корекције током лета. Композиција музике је почела у септембру исте године и то на два одвојена нацрта на којем је Вагнер радио истовремено. На Божић по Грегоријанском календару 1878., што је уједно био и Козимин рођендан, Вагнер је у Ванфриду први пут извео прелудијум за први чин. За краља Лудвига Другог он је изведен 12. новембра 1880. у Краљевском позоришту у Минхену. Компоновање музике завршено је 13. јануара 1882.
„Парсифал“ је своју премијеру имао у Бајројту 26. јула 1882. под диригентском палицом Хермана Левија. Иако су сценографију вршили Макс Брикнер и Паул фон Жуковски, она је у великој мери била рађена по Вагнеровим идејама, што је још једна ствар која „Парсифал“ издваја из Вагнеровог опуса. Хол Монсалвата где се окупљају витезови Светог Грала је рађен по узору на катедралу у Сијени, док су Клингсорови вртови у другом чину имали свој узор у вртовима палате Руфоло у Равелу. Током јула и августа те године „Парсифал“ је у Бајројту изведен 16 пута.
За последње извођење везана је једна занимљива анегдота. Вагнер је тих година био озбиљно нарушеног здравља и свестан да неће живети још дуго. Пред крај тог последњег извођења, на прелазу између две сцене трећег чина, осећајући да му је то можда последња прилика да диригује својим делом, сишао је у рупу предвиђену за оркестар и преузео је палицу од Хермана Левија. Леви је, међутим, остао да стоји поред Вагнера бринући да он услед свог здравственог стања не направи неку грешку. Како се испоставило није било никаквог разлога за то јер је по речима самог Левија „Мајстор дириговао као да се само тиме бавио целог живота“. Чак је, видевши да један од певача има проблем са либретом, додао још један такт да би му омогућио више времена што је Левија натерало да спонтано прошапута „Браво!“
За разлику од првог, други Бајројтски фестивал је био тријумф и похвале „Парсифалу“ су пљуштале чак и од Вагнерових непријатеља. Ниче, који је тада већ раскинуо са Вагнером, између осталог и због „Парсифала“ је оштро нападао тему и радњу дела али је и написао:“Чисто музички гледано, да ли је Вагнер креирао ишта боље од овога?“. У обожаваоце „Парсифала“ врло брзо су се сврстали и Хуго Волф, Густав Малер, Макс Регер и Албан Берг. Било је и оних који су имали нешто другачије мишљење: Едуард Ханслих је и поред тога што је позитивно оценио дело у целини изнео мишљење да Вагнер полако губи своју креативну снагу.
Најупечатљивија је, међутим, била реакција Ђакома Пучинија. Он је купио карте за три представе планирајући да одгледа по један чин од сваке. Толико јер био задивљен да је одгледао све три у целини.