Вагнер је волео за „Парсифала“ да каже како је то његово „хришћанско“ дело. Али чак ни речи њега самог, бар не у овом случају, не дозвољавају симплицистичку интерпретацију његовог музичког дела. Колико је заправо „Парсифал“ хришћански?
Одговор на то питање зависи од тога шта је Вагнер подразумевао под појмом „хришћанство“. Вагнерови погледи на хришћанску религију су, као и на већину других идеја, били противречни и идиосинкретски. Може се мирне душе закључити како је у младости Вагнер, под утицајем пре свега Фојербаха, одбацио протестантски вид хришћанства и пригрлио атеизам, као и да је откриће Шопенхауера то само потврдило. Постојање духовне стране човека, међутим, никада није порицао и трудио се да у неку руку усклади атеизам и духовност у једну целину, колико год да је то изгледало немогуће. Можда једна његова реченица коју је забележила Козима Вагнер у свом дневнику најбоље приказује тај његов сложен став:“Не верујем у бога, али верујем у божанско“.
Вагнер је конкетно за хришћанство сматрао да је корумпирано и декадентно али да у њему има одређених истина вредних спасавања(што је било један од разлога његовог коначног разлаза са Ничеом). У есеју „Религија и уметност“ Вагнер даје своје виђење „спасења“ хришћанства:
„Може се рећи да када религија постане вештачка да је дужност уметности да спаси њен дух тако што ће препознати фигуративну вредност њених митских симбола у које ова прва жели да поверујемо дословно и тиме приказати њене дубоке и скривене истине преко идеализованог представљања.“
По Вагнеру, дакле, уметност је та која треба да открије право значење религије, у овом случају хришћанства, да га представи људима и као коначан резултат замени ту религију као израз духовног у човеку. Не треба сумњати да је и овакав став делимично утицао на то да се „Парсифал“ поставља искључиво у Бајројту.
Што се самог дела тиче, Вагнерове горе цитиране речи представљене су кроз неке од основних хришћанских ритуала, односно „митских симбола“, а то су пре свега крштење и причешће. По Вагнеру, ти ритуали су они који човека највише приближавају божанском и који сведоче о основној хришћанској истини. А та истина, по Вагнеру се огледала у љубави и саосећању.
Идеју о саосећању Вагнер је добио прочитавши још 1856 Шопенхауерово дело „О основи морала“ у којем је овај изнео тезу да је саосећање једина могућа основа било каквог морала, што је у великој мери била допуна његовој тези о одрицању од Воље. Вагнер је у деловима Христовог учења видео конвергенцију са шопенхауеровском етиком коју је присвојио и одлучио да у „Парсифалу“ представи хришћанство онако како га је он видео.
Детаљније о томе и колико је лик Парсифала алегорија на Исуса Христа наредних дана…
