Већ сам изнео став како су Вагнер и његово дело специфични по томе што није могуће извући једну реченицу или стих из либрета или чак монолог и тврдити да је управо он централна порука дела. „Парсифал“ донекле одступа од овакве праксе али на један специфичан начин. У њему постоје енигматичне реченице око којих се врти читава једна филозофска прича која, додуше, не објашњава дело у целини али приказује један њен битан део. Већ сам се осврнуо на реченицу која објашњава Парсифала, “будала чистог срца, просветљен саосећањем“. Сада бих мало продискутовао Гурнеманцову реченицу коју изговара на прелазу између две сцене у првом чину „…zum Raum wird heir die Zeit.“ „Овде време постаје простор…“
Ова реченица произвела је бројне дискусије о њеном значењу, неке озбиљне, друге не баш. Сам Вагнер је само једном током рада на „Парсифалу“ прокоментарисао ову реченицу. У дневнику Козиме Вагнер, белешка за 21. децембар 1877. стоји да је Вагнер рекао:“Данас сам поставио филозофско правило за музику:“овде време постаје простор“. „
Неки загриженији Вагнеровци, само напола шалећи се, тврде како је Вагнер са овим речима постао претходница модерне физике и њених теорија о односу време-простор. Други виде „Парсифал“ безмало као претечу научнофантастичног жанра.
Корени ове реченице налазе се у Шопенхауеровој филозофији и њеном општем разматрању простора и времена у њеним оквирима. Колико, ако уопште, она следи Шопенхауерову филозофију тешко је рећи. И да ли у њој има и другачијих учења, укључујући и оних које је Шопенхауер одлучно критиковао? Аутор Марк Бери у чланку за часопис „Wagner Journal“ под насловом „Да ли овде време постаје простор? Хегел, Шопенхауер, историја и милост у „Парсифалу“ “ износи тврдњу како се „Парсифалу“ заправо одвијају две паралелне Вагнерове дијалектике. Једна је она између временског и ванвременског хришћанства, односно онога што је оно било и што је сада са једне и онога што би, по Вагнеру, требало да буде као један универзални морални код. Друга је дијалектика између Шопенхауера и Хегела, односно пост-Хегелијанских филозофа, његових следбеника међу којима је проминентно место заузимао Вагнеров рани узор Фојербах. По Берију, овакве дијалектике се, баш као ни већина Вагнерових размишљања, не окончавају „или-или“ решењима већ Вагнеровим покушајем да нађе посебну идеју која ће да нађе јединство ових двеју супротности. Бери сматра да се друга дијалектика већ појавила у „Прстену Нибелунга“ као и да она своје разрешење доживљава у неким другим сценама „Парсифала“.
Што се прве дијалектике тиче, оне која говори о, условно речено, два типа хришћанства, Бери је мишљења да се заправо ради о Вагнеровом покушају да прошлост и будућност хршћанства уједини у садашњости са циљем приказивања његове „унуташње истине“ како ју је Вагнер видео и да је управо то значење реченице „Овде време постаје простор“. Бери даље цитира Пјера Булеа:
„Гурнеманцове речи „Видиш, синко, овде време постаје простор“ су од виталног значаја пошто они два фундаментална састојка спајају у једну једиствену целину. Ова идеја се износи али се не разрађује превише иако се скоро случајно појављује током магичне трансформације Клингсоровог краљевства, призивање Кундри и нарације о Парсифаловим лутањима. У сваком од тих случајева место и време су повезани неком врстом осмозе која се површно објашњава видовитошћу и магијом али која је заправо имплицитно дата у самој драмској акцији“.
Бери даје и нека друга, много више овоземаљска тумачења Вагнеровог односа прошлости, садашњости и будућности као што је оно о односу старих и нових стилова у музици, што је тема која се код Вагнера често појављује. Ово тумачење делимично има подлогу управо у горепоменутој Вагнеровој прримедби о томе како је том реченицом нашао „филозофско правило за музику“ али тема „времена које постаје простор“ је ипак, по мени, много више метафизичка.
Наредних дана ћу приказати како је ову реченицу тумачио копозиторов унук Волфганг Вагнер.
