Козима Вагнер је незаобилазна личност у свим анализама Вагнера са било ког аспекта. Она је за Вагнеровог живота била више од обичне супруге, била је и муза, и особа од поверења, и хроничар, и секретар, и саговорник. Након Вагнерове смрти била је главни чувар његове заоставштине, бар онако како ју је она видела. Међу историчарима и музиколозима је одувек постојала контроверза око тога да ли је њен допринос Вагнеровом дели позитиван или негативан. Моје лично мишљење је да је Вагнеру и његовом делу донела много више тога лошег него доброг али и да је то добрим делом плод животних околности, поготово из њеног детињства, на које она није могла да утиче.
Анализирати Козиму Вагнер је немогуће без детаљног описа управо тих околности из њеног детињства. Козима је била ванбрачна ћерка Франца Листа и француске грофице Мари Д’Агул. Када су се упознали, грофица Д’Агул је већ била удата и имала две ћерке са још једним француским аристократом али њихов брак се у том тренутку распадао. Ипак, бекство Листа и Мари из Париза у Швајцарску у марту 1835. је изазвао тежак скандал. Девет месеци касније у Женеви Мари је родила ћерку Бландину-Рашел.
Наредне две године Лист је путовао широм Европе и држао концерте а Мари га је пратила. У децембру 1837. Мари је била у поодмаклој трудноћи када су се затекли у Кому у Италији где се на католичко Бадње вече те године родила девојчица којој су наденули име Франческа Гаетана Козима. Касније је од три имена остало само ово последње. Девојчице су родитељи, што је, мора се рећи, био честа пракса у оно време, оставили дадиљама и дојиљама и наставили да путују по Европи. Пар је у мају 1839. добио и сина Данијела, а те исте године Мари се са ћеркама вратила у Париз у жељи да поврати некадашњи друштвени статус. Њена мајка је, међутим, одбила да помогне док год су деца била око ње па су девојчице одведене код Листове мајке Ане, која је такође живела у Паризу. Према скоро свим Козиминим биографима период са баком по очевој линији је био једини у детињству када се осећала истински и безрезервно вољеном.
Веза између Листа и Мари Д’Аргул се убрзо распала и уследила је огорчена борба за старатељство над децом која се завршила одустајањем Мари Д’Аргул под притиском своје мајке. Иако су живеле у истом граду, мајка и ћерке се уопште нису видели од 1845. до 1850. Бландина и Козима су убрзо послате у интернат. За то време Лист се упознао са још једном несрећно удатом аристократкињом, грофицом Каролином цу Зајн-Витгенштајн која је убрзо преузела управљање многим аспектима његовог живота, укључујући и старатељство над децом.
Почетком 1850. Лист је био узнемирен вешћу да Бландина и Козима поново виђају своју мајку и на наговор Каролине их исписује из школе и даје их Каролининој старој гувернанти, госпођи Патерси де Фособрони чији су методи образовања били подједнако застрашујући као и њено име. Поред стандарне друштвене етикете као што је опхођење на пријемима у зависности од статуса саговорника(у то време се на један начин обраћало аристократији, а на други обичним људима) начин држања и хода, изласка из кочија и других ствари, гувернанта је од девојчица захтевала строго формално обраћање њој и осталим људима, са кратким и недвосмисленим одговорима. Са оцем су деца комуницирала само преко писама чији је садржај контролисала Фособронијева и у коме је смело да буде изражено само безрезервно обожавање. Свако одступање од ових правила повлачило је оштру казну. У религиозном смислу девојчице су васпитаване у традиционално римокатоличком духу што је у Козими створило клицу њеног каснијег антисемитизма.
Фактичко одрастање без родитеља, уз мало истинске љубави и људске топлине и по стриктним, непознатим правилима утицало је на то да Козима израсте у хладну, неприступачну, повучену, покорну и искључиву особу.
У октобру 1853. Лист је по први пут након 8 година посетио своје ћерке. Са њим су била двојица колега композитора који ће временом постати културне иконе. Један је био Хектор Берлиоз. Други се звао Рихард Вагнер…
