Рихард и Козима Вагнер, 1872
Та 1870. година се за Вагнерове завршила једним свечаним догађајем: 24. децембра ујутру, на дан свог рођендана, Козима се пробудила уз звуке музике. Изашла је из собе и видела свог супруга како на степеницама диригује камерним оркестром који је премијерно извео његово најновије дело:“Зигфридову идилу“. Назив је добило по њиховом сину Зигфриду који се родио претходне године.
За њен однос према Вагнеру се дефинитивно може рећи да је превазилазио обичну љубав према супружнику. Сва њена писања и изјаве, за Вагнеровог живота и после, одавале су утисак да она у њега гледа као у натприродно, божанско биће. Сваку његову изговорену реч она је третирала као откровење од самога Бога, нешто што се мора следити до краја. Тешко је рећи шта је било у корену оваквог односа. Могуће је да је била у питању почетна рационализација преваре коју је починила у односу на Ханса фон Билова која је касније прешла у право квазирелигиозно обожавање. Друго објашњење може да буде у томе да је Козима од почетка у Вагнеру видела очинску фигуру која јој је толико недостајала у детињству и која јој је била психолошки потребна као узор и објекат дивљења.
Било како било, по самој Козими, њена улога била је та да максимално подржи и помогне Вагнеру у остварењу његове визије. То није, међутим, значило да је она преузела улогу пасивног посматрача и кућепазитељке. Ни сам Вагнер то није желео од ње. Чешће него што се мислило је помагала својим саветима и говорима, али је била и довољно мудра да уколико се не слаже са већ формираним Вагнеровим мишљењем своје неслагање задржи за себе. Две године након склапања брака, Козима је прешла из римокатоличке у протестантску веру. Многи биографи, међутим, тврде да је то била само форма којом је хтела да задовољи Вагнера(који је презирао Римокатоличку цркву) и да је у срцу и души остала римокатолик до краја живота.
Управо је Козима била та која је Вагнеру скренула пажњу на Бајројт и његово позориште посвећено принцези Вилхелмини као могуће место за посебно извођење „Прстена Нибелунга“. Иако само позориште није било одговарајуће, Вагнеру се Бајројт довољно допао да је одлучио да сагради управо у њему своје позориште из снова. Имао је срећу и да наиђе на наклоњену му градску администрацију. Са финансијама је, међутим, стајало другачије. Афера са Козимом је урушила односе са краљем Лудвигом и од њега није могао да очекује помоћ. Вагнер је затим отпочео промотивну турнеју која је у себи укључивала стварање Вагнер асоцијација широм Немачке и Европе од стране људи који су желели да помогну. Овакав подухват није донео жељене резултате. Услед недостатка средстава Бајројтски фестивал, првобитно најављен за 1873. је одложен. Када се чинило да је проблем нерешив и да ће цела ствар пропасти, краљ Лудвиг се предомислио и обновио односе са Вагнером. Коначно је 1876. фестивал одржан. Козима је за сво време била уз раме Вагнеру током његовог дочекивања крема европске аристократије који је присуствовао.
На јави није све било као у сну, међутим. Вагнер је био незадовољан скоро свим уметничким аспектима представа, од диригента Ханса Рихтера до певача. Те јесени Козима је у свом дневнику забележила бројне Вагнерове изјаве незадовољства и жеље да се од свега одустане. Тих дана Вагнер је озбиљно размишљао и да остави све за собом и емигрира у Америку. Оно што се Козими мора признати као заслуга, а то је изјавио сам Вагнер, је да је у таквој атмосфери успела да подигне морал свом сурпугу и да га подстакне да ипак заврши „Парсифала“. Поред овога, Козима је лично апеловала на краља Лудвига да помогне у отплати дугова који су се нагомилали услед губитака првог фестивала, што је овај и учинио.
Поред тога што је била муза, саветник и помоћник, Козима Вагнер је значајна за Вагнеров живот и као хроничар. Од првог дана 1867. па све до 12. фебруара 1883., дан пред Вагнерову смрт, водила је дневник у коме је описивала њихове активности за тај дан, своја размишљања и оно што је Вагнер тог дана наводно изјавио о свим могућим темама. Намерно пишем „наводно“ јер, по мени, дневници Козиме Вагнер се не третирају са онолико скептицизма колико слични примарни извори добијају, поготово имајући у виду њихову несагласност са другим сличним изворима, изјавама које се у њима појављују и које су несумњиво у нексладу са Вагнеровим карактером, којима недостаје одговарајући контекст да би биле правилно схваћене и које, негде очигледно, негде мање, представљају заправо пројекцију Козиминог мишљења на Вагнера. Чак и у таквим условима, аутори који су уз помоћ ових дневника покушавали да од Вагнера направе неку карикатуру монструма су често прибегавали погрешним цитирањем белешки, избацивањем речи које су давале другачији смисао од онога који су ти аутори хтели да прикажу и другим непоштеним средствима. Истовремено су се ти исти аутори скрупулозно трудили да прикрију све изјаве из тих дневника које се нису уклапале у искривљену слику коју су се трудили да створе или да их објасне конструкцијама које би се урушиле при најмањој критичкој, логичкој анализи и које су само давале потврду негативне пристрасности тих аутора и њихове жеље да преваре читаоце и наведу их на погрешан закључак.
Чак и ако прихватимо тезу да је све оно што стоји у Козиминим дневницима потпуно чињенично тачно, целокупна слика говори о томе да је Вагнер, као што је за њега било уобичајено, био неконзистентан и противречан и да је о једној истој теми често мењао мишљење скачући од екстрема до екстрема ни не бивајући свестан тога. Од појединачних епизода и изјава се не може направити опште духовно стање, као што су то путем дневника Козиме Вагнер покушали појединци, често са крајње злом намером. Људска личност није проста сума свих њених делова, а та чињеница за Вагнера важи можда више него за било ког другог.
Дневници Козиме Вагнер јесу битан примарни извор, али много битнији за анализу личности Козиме, а не Рихарда. У њима је, штавише, кључ онога што ће се дешавати са Вагнеровом заоставштином после његове смрти. А иронија је у томе што су они који се труде да оцрне Вагнера читају те дневнике на исти начин као Козима, упијајући сваку реч коју је Вагнер наводно изговорио као непорециву догму и креирајући слику која њима одговара.
