„Ја сам га сачувао овом свету“ била је прва реакција краља Лудвига Другог када су му ујутру 14. фебруара 1883. саопштили са је његов омиљени композитор Рихард Вагнер преминуо претходног дана у Венецији. Након 131 године тешко да ико може да спори потпуну истинитост ових речи. Вагнер је компоновао „Прстен Нибелунга“ и „Парсифал“ али без Лудвига њима никада не би био удахнут живот…
Лудвиг, најстарији син Максимилијана Другог, краља Баварске рођен је 25. августа 1845. у дворцу Нимфенбург поред Михнена. Првобитно је било предвиђено да се зове Ото али на инсистирање деде, краља Лудвига Првог, који се родио на исти дан као и унук, назван је Лудвиг. Лудвиговим детињством доминирало је строго васпитање у краљевском, католичком духу које је нагласак стављало на дужности, остављајући веома мало простора за машту и разоноду. Овакав начин живота је тешко падао Лудвигу који је био слободног духа и већ тада је почео да се повлачи у свет фантазије.
Лудвиг је од ране младости показивао интересовање за уметност, нарочито музику и позориште. Судбински догађај у његовом животу десио се у његовој 15. години када је у Краљевском позоришту у Минхену одгледао поставку „Лоенгрина“. Од тог тренутка био је потпуно очаран Вагнером и његовим делом и зарекао се да ће када буде у позицији за тако нешто максимално промовисати његове музичке драме. Прилика за то указала му се и брже него што се надао…
Лудвигов отац Максимилијан Други преминуо је 10. марта 1864. Иако се знало да је био нарушеног здравља, његова смрт била је шок за Баварску, нарочито за младог престолонаследника који је само 6 месеци пре тога напунио 18 година и био стасао за престо. Игром случаја, сам Вагнер је управо тих дана бежећи од својих поверилаца пролазио кроз Минхен који је у том тренутку био у жалости за својим краљем и у једном од излога је видео Лудвигов портрет. Лудвиг се у почетку максимално трудио да врши своје дужности задржаши политику, владу и министре свог оца. Није, међутим, заборавио на свог омиљеног композитора и наредио је свом личном секретару да одмах пронађе Вагнера и доведе му га. Тих дана, међутим, то није било нимало лако…
