Модерна технологија је по први пут омогућила публици у Србији да уживо посматра поставку „Мајстора певача Нирнберга“ у извођењу Метрополитен опере из Њујорка. Тим Метрополитен опере се потрудио да тај, у неку руку, историјски догађај употпуни једном веома добром представом. О њеном квалитету најбоље говори то што сам на сат гледао само за време пауза између чинова.
Почео бих, мало неуобичајено, од сценографије и режије. У питању је ултратрадиционалистичка поставка по идеји Ота Шенка која је први пут постављена 2001 и која ће се ове сезоне изводити последњи пут. Иако су неки критичари јетко коментарисали како је Мет могао да прикаже нешто што не датира још од Вагнеровог живота за нашу публику је, по мени, било веома корисно да први сусрет са „Мајсторима певачима“ буде управо овакав да би касније могли да оцене на прави начин вредности авангардних и алтернативних поставки. То је исто као што у математици постоје основне рачунске операције без којих се не могу схватити оне сложеније. Опет, овај пасус највише заправо говори о нашој културној сцени, али то је нека друга тема…
Да пређемо на поделу улога…Спортским жаргоном речено, направљен је један успешан спој младости и искуства. Ханс Закс је угаони камен свих представа „Мајстора певача“ и Михаел Фоле се показао више него достојним те улоге. Са певачке стране је пун погодак, а и већом експресијом током глуме у односу на Џејмса Мориса(оригиналног Закса ове поставке) је дао улози посебан печат.
Јохан Бота је херојски тенор са бројним вагнеријанским улогама иза себе, узкључујући и Валтера фон Штолцинга па му није било тешко да опет тумачи ту улогу. Ниједног тренутка то није изгледало као отаљавање посла, што зна да буде опасност код честог играња истог лика. Анет Даш је вокално била добра Ева. Што се глуме тиче, да ли је у стварности у оно време могла да буде онако слободна са Ханс Заксом као за време дијалога током другог чина, питање је за режију. Карен Каргил, чији је ово вагнеријански деби, је веома добра Магдалена и у потпуности одговара улози. Исто што и за Каргилову важи и за Пола Еплбија у улози Давида који на прави начин дочарава живахног, несташног али и несигурног шегрта. Ханс-Петер Кениг је прави Фајт Погнер, достојанствени, угледни грађанин и члан гилде мајстора певача који исто тако достојанствено жели да се повуче из главне друштвене улоге.
На крају би се осврнуо на Јоханеса Мартина Кренцлеа у улози Бекмесера. Неке замерке на рачун како је он обавио посао немам, али имам на посао који му је додељен. Кренцлеов Бекмесер је превише кловновска фигура, превише комични, неспретни зликовац него прави опасан противник. Ни у једном тренутку не видимо у њему злу намеру чак ни када она треба да буде очигледна као када оцењује Валтера у првом чину. Да се разумемо, по мом мишљењу, добар Бекмесер треба да нас натера да га макар једним делом сажаљевамо али и да у целини сматрамо како је добио своје. Некако нисам имао тај осећај овог другог. Опет, питање је колико је до певача, а колико до режије…
Суштински, једина озбиљна замерка која се може наћи овој представи је што је више неће преносити у биоскопе широм света. А можда је то и њена додатна вредност…
