Покушаћу у наредних неколико записа овде да анализирам филозофску подлогу „Прстена Нибелунга“. Остаће, наравно, само на покушају јер се о тој теми и даље води жестока дебата у академској јавности и стога нико, а понајмање ја, не може да претендује да има коначан одговор на то питање. У писању ових делова ослањаћу се на радове других аутора али ћу и износити и неке своје личне опсервације
Сам Вагнер, као да се потрудио да и сам допринесе да се о значењу његовог капиталног дела расправља до бесконачности. Он је у току компоновања дела у доброј мери променио своје филозофске назоре(уз већ поменуте промене у уметничким). „Прстен Нибелунга“ , односно његову клицу, оперу „Зигфридова смрт“ је замислио док је био одушевљени либерални револуционар под утицајем Хегела и нарочито Фојербаха. У току компоновања „Рајнског злата“ 1854 упознао се са делом Артура Шопенхауера и у великој мери заузео другачији став према животу и ономе што га чини. Није згорег поменути, с тим у вези, да су на Вагнерово одушевљење Шопенхауером можда утицали и догађаји, односно да је у Шопенхауеру можда нашао објашњење за своје тренутне муке, односно чињеницу да је револуција којој се посветио пропала, а да његова дела наилазе у најобљем случају на помешане реакције.
Погрешно је, међутим, у стриктно шопенхауеровским терминима посматрати „Прстен Нибелунга“, па чак и Вагнерову личност уопште. Рецидиви Фојербаховог утицаја су и даље видљиви и у делу и у његовом размишљању уопште. Вагнер није никада изгубио наду у друштвене промене и могућност онога што је видео као уздизање људског духа, иако јесте изгубио веру у политичку револуцију као средство које ће остварити те промене. Отуда и један „мешовит“ крај читаве саге који комбинује Шопенхаурову тезу о смрти као избављењу и веру да је крај заправо само почетак регенерације и почетак стварања нечег бољег, узвишенијег.
„Прстен Нибелунга“ и поред комплексне подлоге има једну веома једноставну и ванвременску тему, а то је борба између љубави и воље за моћи. Као такав он је био „мета“ бројним друштвеним, свакодневним интерпретацијама, карактеристичним за средину и времеу којој се изводи. Вероватно најпознатија од њих, а по мени једна од најпроницљивијих, је „Савршени Вагнеровац“ Џорџа Бернарда Шоа, о којој ће посебно бити речи касније.
И коначно, „Прстен Нибелунга“ има, по мени, и своје, подфилозофије, посебне делове који се односе на неке од појединачних ликова, њихове карактеристике и њихова понашања у одговарајућим ситуацијама. Надам се да ћу на одговарајући начин успети да прикажем макар основне црте сваког од поменутих аспеката.