Био је ситан, мали човек, са главом превеликом за своје тело, болешљив човек. Имао је слабе нерве и проблеме са кожом. Носити било шта грубље од свиле му је причињавало бол. И био је грандоман.
Био је оличење саможивости. Ниједног тренутка није гледао на друге људе осим из свог угла. Он није био сам себи најважнија личност већ и једина личност која постоји. Веровао је за себе да је један од највећих драматиста на свету, један од највећих мислилаца и један од највећих композитора. Слушавши њега, стекли бисте утисак да је истовремено Шекспир, Платон и Бетовен. И не бисте могли да пропустите његове говоре јер је био један од најнапорнијих говорника икада. Вече са њим значило је слушати његов монолог. Некада би био бриљантан, некада досадан до лудила. Али без обзира да ли је био досадан или бриљантан имао је само једну тему разговора: себе. Оно што је мислио и радио.
Имао је манију да увек буде у праву. Најмањи наговештај противречења од били кога ма колико тема била тривијална би са његове стране окинула харангу која би понекад трајала и сатима током које би на толико начина доказивао да је у праву и толико гласно да би се његов слушалац, исцрпљен и оглувео, слагао са њим само да би прекратио муке.
Никада му није падало на памет да људима са којима долази у контакт он можда није највећи предмет интересовања. Имао је теорије о свим могућим темама на свету: вегетаријанству, драми, политици, музици. И сходно томе писао је памфлете, писма, књиге…Хиљаде и хиљаде речи на хиљаде и хиљаде страна. Не само да је их је писао и објављивао, најчешће о трошку других, већ би их читао сатима пријатељима и породици.
Писао је опере и чим би имао синопсис приче позвао би, или боље захтевао присуство пријатеља и читао би им то наглас. Не ради критике већ аплауза. Када би написао поему опет би их звао и поново им читао. Затим би поему објавио, некад и годинама пре него што би уз њу и једну ноту музике написао. Клавир је свирао као композитор у најгорем смислу те речи и на забавама на којима су били неки од најбољих пијаниста на свету он би седао за клавир и сатима би им свирао, треба ли говорити, сопствену музику. Имао је глас композитора и позивао би еминентне вокале и певао им је из својих опера, све улоге.
Имао је емотивну стабилност шестогодишњака. Када би га нешто избацило из такта, побеснео би и ударао ствари или би падао у суицидалну депресију и причао како жели да оде на Исток и умре као будистички монах. Десет минута касније када би га нешто задовољило он би истрчао у башту, скакао горе доле на софи или стајао на глави. Могао је да буде скрхан од бола због смрти свог пса и да буде безосећајан и окрутан до степена који би и римског императора пренеразио.
Није имао апсолутно никакав осећај за одгворност. Не само да није био способан да сам себи обезбеди за живот већ је сматрао да му то уопште није обавеза. Био је убеђен да му свет дугује средства за живот. У складу са тим, позајмљивао је новац од свакога ко је био спреман да му га да, мушкараца, жена, пријатеља, незнанаца…Писао је писма преклињући без имало стида за новац и нудећи за узврат свом могућем повериоцу само част да му је баш он пружио подршку. Смртно би се увредио када би прималац писма одбио његов захтев. Нисам успео да нађем ниједан случај да је вратио новац људима који нису по закону имали право на њега.
Оно новца што би добио, трошио је попут индијског махараџе. Најмањи наговештај постављања његовог дела би га подстакао да направи трошкове десет пута веће од мугућих прихода од представе. Никада нико неће знати, а он је понајмање знао, колико је новца заправо дуговао. Његов највећи добротвор му је дао 6 хиљада долара да намири дугове у једном граду, а годину дана касније читавих 16 хиљада да га у другом не би због дуга бацили у затвор.
Био је бескрупулозан и на друге начине. Кроз живот му је прошла бескрајна процесија жена. Прва жена је уз њега остајала 20 година трпећи и праштајући његова неверства. Његова друга жена је била супруга најприврженијег пријатеља и поштоваоца, а он му ју је украо. И за време док ју је наговарао да напусти првог мужа написао је пријатељу писмо у којем га пита да ли познаје богату жену коју би могао да ожени због новца.
Био је потпуно себичан и када се радио о другим личним односима. Љубав према пријатељима мерио је по томе колико су му корисни било финансијски било уметнички. Оног тренутка када би га изневерили или престали да буду корисни одбацивао би их без размишљања. На крају свог живота имао је само једног пријатеља кога је знао од средњих година.
Име овог монструма је Рихард Вагнер. Све што сам претходно написао о њему можете наћи записано у новинама, полицијсјим извештајима, сведочењима људи који су га знали, његовим сопственим писмима и између редова његове аутобиографије.
А најчуднија ствар у свему томе да ништа од тога ни најмање није важно!
Јер овај ситни, болешљиви, иритантни, фасцинантни мали човек је сво време био у праву. Он ЈЕСТЕ БИО један од највећих драматиста на свет, он ЈЕСТЕ БИО велики мислилац, он ЈЕСТЕ БИО један од најневероватнијих музичких генија које је свет до сада видео. И свет му је заиста дуговао средства за живот!
Када имате у виду шта је написао, 13 опера од којих 11 се и даље постављају, од којих 8 представљају највећа ремек-дела, када слушате шта говори, душевни бол и дугови које су људи око њега морали да трпе се не чине тако страшним. Мислите о луксузу који је судбина преивремено доделила Наполену, човеку који је упропастио Француску и опљачкао Европу и можда ћете схватити да пар хиљада долара дуга није велика цена за „Прстен Нибелунга“.
Био је неверан пријатељима и супругама, па шта? Имао је једну љубавницу којој је до смрти био веран: музику. Ниједног тренутка није правио компромис са оним у шта је веровао и шта је сањао. Ниједну линију његове музике није могао да смисли мали ум. Чак и када је досадан или чак лош, досадан је на грандиозан начин. И у његовим најгорим грешкама се види величина. Слушајући његову музику не прашта му се оно што је био или могао да буде. Не ради се уопште о опроштају. Ради се о дивљењу и чуђењу да његови јадни мозак и тело нису пукли пред демоном креативне енергије који је у њему живео о који се борио, копао и гребао да би се ослободио и који га је просто терао да пише музику која је била у њему. Право је чудо да је оно што је он учинио за 70 година живота уопште учињено чак и од стране великог генија.Зар онда није разумљиво што он није имао времена да буде човек?