Да буде боље

Амбициозно сам почео ову годину али није било суђено да остварим скоро ништа од онога што сам зацртао. 2014. ми је била доста тешка, и професионално и приватно, а то се одразило и на овај блог и на активности Вагнер асоцијације Србије.

У ранијим приликама сам обећавао да ћу се више ангажовати. Сада не бих давао таква обећања јер се испоставило да се никада не зна шта може да се испречи на путу ка њиховом испуњавању. Стога ћу овде само да изразим наду да ће 2015. бити боља, у сваком смислу.

Све најбоље у новој години!

„Das nenn’ ich mir einen Abgesang“

Модерна технологија је по први пут омогућила публици у Србији да уживо посматра поставку „Мајстора певача Нирнберга“ у извођењу Метрополитен опере из Њујорка. Тим Метрополитен опере се потрудио да тај, у неку руку, историјски догађај употпуни једном веома добром представом. О њеном квалитету најбоље говори то што сам на сат гледао само за време пауза између чинова.

Почео бих, мало неуобичајено, од сценографије и режије. У питању је ултратрадиционалистичка поставка по идеји Ота Шенка која је први пут постављена 2001 и која ће се ове сезоне изводити последњи пут. Иако су неки критичари јетко коментарисали како је Мет могао да прикаже нешто што не датира још од Вагнеровог живота за нашу публику је, по мени, било веома корисно да први сусрет са „Мајсторима певачима“ буде управо овакав да би касније могли да оцене на прави начин вредности авангардних и алтернативних поставки. То је исто као што у математици постоје основне рачунске операције без којих се не могу схватити оне сложеније. Опет, овај пасус највише заправо говори о нашој културној сцени, али то је нека друга тема…

Да пређемо на поделу улога…Спортским жаргоном речено, направљен је један успешан спој младости и искуства. Ханс Закс је угаони камен свих представа „Мајстора певача“ и Михаел Фоле се показао више него достојним те улоге. Са певачке стране је пун погодак, а и већом експресијом током глуме у односу на Џејмса Мориса(оригиналног Закса ове поставке) је дао улози посебан печат.

Јохан Бота је херојски тенор са бројним вагнеријанским улогама иза себе, узкључујући и Валтера фон Штолцинга па му није било тешко да опет тумачи ту улогу. Ниједног тренутка то није изгледало као отаљавање посла, што зна да буде опасност код честог играња истог лика. Анет Даш је вокално била добра Ева. Што се глуме тиче, да ли је у стварности у оно време могла да буде онако слободна са Ханс Заксом као за време дијалога током другог чина, питање је за режију. Карен Каргил, чији је ово вагнеријански деби, је веома добра Магдалена и у потпуности одговара улози. Исто што и за Каргилову важи и за Пола Еплбија у улози Давида који на прави начин дочарава живахног, несташног али и несигурног шегрта. Ханс-Петер Кениг је прави Фајт Погнер, достојанствени, угледни грађанин и члан гилде мајстора певача који исто тако достојанствено жели да се повуче из главне друштвене улоге.

На крају би се осврнуо на Јоханеса Мартина Кренцлеа у улози Бекмесера. Неке замерке на рачун како је он обавио посао немам, али имам на посао који му је додељен. Кренцлеов Бекмесер је превише кловновска фигура, превише комични, неспретни зликовац него прави опасан противник. Ни у једном тренутку не видимо у њему злу намеру чак ни када она треба да буде очигледна као када оцењује Валтера у првом чину. Да се разумемо, по мом мишљењу, добар Бекмесер треба да нас натера да га макар једним делом сажаљевамо али и да у целини сматрамо како је добио своје. Некако нисам имао тај осећај овог другог. Опет, питање је колико је до певача, а колико до режије…

Суштински, једина озбиљна замерка која се може наћи овој представи је што је више неће преносити у биоскопе широм света. А можда је то и њена додатна вредност…

Вагнеријанци – Фридрих Ниче (2)

Поред наклоности ка Шопенхауеровој филозофији, Вагнер и Ниче су открили и друга заједничка гледишта као што су љубав према старогрчкој филозофији и уметности, презир према ономе што су видели као декадентно буржоаско друштво, неопходност да се оно уништи и замени другим као и улогу музике у томе. Под утицајем првих разговора са Вагнером Ниче објављује своје прве дело из естетике(и прву књигу уопште), „Рођење трагедије из духа музике“.

 

У том делу Ниче истиче класичну грчку трагедију као уметничко дело способно да превазиђе нихилизам и песимизам тако што публика преко патње главног лика нађе у себи(односно сваки појединац у њој)  разлог свог постојања. Ниче покушава да нађе баланс између онога што види као „аполонско“ и „дионизијско“ односно рационалног и ирационалног. Под утицајем Шопенхауера, Ниче повлачи паралелу између Представе и Воље са једне и аплонског и дионизијског са друге стране и тврди да је у античко време грчка трагедија успевала да оствари бланс између две супротности, а да је у данашње време Вагнер преко своје музике, односно концепта музичке драме, спасилац грчке трагедије од заборава. Ниче је, уједно, и посветио прво издање овог дела Вагнеру.

 

Ово дело је, наравно, само још више повећало наклоност Вагнера према Ничеу. Током раних 1870-тих Ниче је био редован гост Рихарда и Козиме Вагнер, прво у Трибшену у Швајцарској, а затим и у Бајројту. Следеће дело под директним утицајем Вагнера настало је у периоду од 1873. до 1876. и састоји се од 4 одвојена есеја: „Давид Штраус – исповедник и писац“, „Коришћење и злоупотреба историје за живот“, „Шопехауер као учитељ“ и „Рихард Вагнер у Бајројту“.

 

Последњи есеј, како му сам наслов каже, бави се директно Вагнером, његовом музиком, драмом и личношћу, преко припрема за први фестивал у Бајројту. Саму идеју фестивала Ниче је у почетку одушевљено поздравио али припреме којима је био сведок почеле су да у њему рађају прве назнаке скептицизма према Вагнеру, што се у есеју, и поред генерално и даље веома наклоњеног тона, види. Сам фестивал ће, међутим, довести до почетка расцепа између Ничеа и Вагнера…

Вагнеријанци: Фридрих Ниче (1)

Фридрих Ниче је прешао дуг пут од ватреног поштоваоца и ученика Вагнера до полемичара против њега и покушаја његове антитезе. Како је до тога дошло?

Случај је хтео да и Вагнер и Ниче буду рођени Саксонци. Када се Ниче родио 15. октобра 1844. Вагнер је већ био познат и признат композитор и капелмајстор Краљевске опере у Дрездену. Ниче је завршио гимназију у Наумбургу 1864, а потом отишао да студира теологију и класичну филологију у Бон. После једног семестра напушта студије теологије јер је по сопственом признању изгубио веру у хришћанство. Филологију наставља да студира у Лајпцигу 1865. где ће и дипломирати три године касније.

Са Вагнеровим музичким и прозним делом Ниче се први пут упознао преко контроверзног песника Ернста Ортлепа. Током студија у Лајпцигу Ниче је први пут показао интерес за филозофију и упознао се са делом Шопенхауера “Свет као воља и представа”, истим  оним које је деценију пре тога толико дубоко утицала на Вагнера. Управо је у Лајпцигу 8. новембра 1868. у кући Вагнерове сестре Отилије Ниче први пут упознао композитора. Ево како је тај сусрет описао Ниче:

„Пре и после вечере Вагнер је свирао, укључујући и све значајне одељке „Мајстора певача“, имитирајући вокалне делове и просто је сав пламсао. Јер он је задивљујуће живахан и бодар човек, говори веома брзо, веома је духовит и окупљања ове врсте чини веома веселим. Дуго сам разговарао с њим о Шопенхауеру, можеш замислити каква је то радост за мене била да га слушам како о њему говори са сасвим невероватном топлином, казавши колико много му дугује и како је он једини филозоф који је разумео природу музике… После тога нам је прочитао део своје аутобиографије коју сада пише, једну крајње забавну сцену из својих студентских дана у Лајпцигу, о којој ни сад не могу да мислим а да се не насмејем… На крају вечери, док смо се нас двојица спремали да одемо, стиснуо ми је руку веома топло и срдачно ме позвао да га посетим да бисмо свирали музику и разговарали о филозофији“(1)

 

Заједнички афинитет према Шопенхауеру био је основа за даљи развој како филозофских назора тако и међусобног пријатељства њих двојице.

(1) Холингдејл, Рег Џ.: „Ниче: Живот и филозофија“, Београд, Дерета, 2004.

У част Мајсторовог 201-вог рођендана

 

Ево текста који је написао Димс Тејлор а којег сам превео у част данашњег дана:

 

Био је ситан, мали човек, са главом превеликом за своје тело, болешљив човек. Имао је слабе нерве и проблеме са кожом. Носити било шта грубље од свиле му је причињавало бол. И био је грандоман.

 

Био је оличење саможивости. Ниједног тренутка није гледао на друге људе осим из свог угла. Он није био сам себи најважнија личност већ и једина личност која постоји. Веровао је за себе да је један од највећих драматиста на свету, један од највећих мислилаца и један од највећих композитора. Слушавши њега, стекли бисте утисак да је истовремено Шекспир, Платон и Бетовен. И не бисте могли да пропустите његове говоре јер је био један од најнапорнијих говорника икада. Вече са њим значило је слушати његов монолог. Некада би био бриљантан, некада досадан до лудила. Али без обзира да ли је био досадан или бриљантан имао је само једну тему разговора: себе. Оно што је мислио и радио.

 

Имао је манију да увек буде у праву. Најмањи наговештај противречења од били кога ма колико тема била тривијална би са његове стране окинула харангу која би понекад трајала и сатима током које би на толико начина доказивао да је у праву и толико гласно да би се његов слушалац, исцрпљен и оглувео, слагао са њим само да би прекратио муке.

 

Никада му није падало на памет да људима са којима долази у контакт он можда није највећи предмет интересовања. Имао је теорије о свим могућим темама на свету: вегетаријанству, драми, политици, музици. И сходно томе писао је памфлете, писма, књиге…Хиљаде и хиљаде речи на хиљаде и хиљаде страна. Не само да је их је писао и објављивао, најчешће о трошку других, већ би их читао сатима пријатељима и породици.

 

Писао је опере и чим би имао синопсис приче позвао би, или боље захтевао присуство пријатеља и читао би им то наглас. Не ради критике већ аплауза. Када би написао поему опет би их звао и поново им читао. Затим би поему објавио, некад и годинама пре него што би уз њу и једну ноту музике написао. Клавир је свирао као композитор у најгорем смислу те речи и на забавама на којима су били неки од најбољих пијаниста на свету он би седао за клавир и сатима би им свирао, треба ли говорити, сопствену музику. Имао је глас композитора и позивао би еминентне вокале и певао им је из својих опера, све улоге.

 

Имао је емотивну стабилност шестогодишњака. Када би га нешто избацило из такта, побеснео би и ударао ствари или би падао у суицидалну депресију и причао како жели да оде на Исток и умре као будистички монах. Десет минута касније када би га нешто задовољило он би истрчао у башту, скакао горе доле на софи или стајао на глави. Могао је да буде скрхан од бола због смрти свог пса и да буде безосећајан и окрутан до степена који би и римског императора пренеразио.

Није имао апсолутно никакав осећај за одгворност. Не само да није био способан да сам себи обезбеди за живот већ је сматрао да му то уопште није обавеза. Био је убеђен да му свет дугује средства за живот. У складу са тим, позајмљивао је новац од свакога ко је био спреман да му га да, мушкараца, жена, пријатеља, незнанаца…Писао је писма преклињући без имало стида за новац и нудећи за узврат свом могућем повериоцу само част да му је баш он пружио подршку. Смртно би се увредио када би прималац писма одбио његов захтев. Нисам успео да нађем ниједан случај да је вратио новац људима који нису по закону имали право на њега.

 

Оно новца што би добио, трошио је попут индијског махараџе. Најмањи наговештај постављања његовог дела би га подстакао да направи трошкове десет пута веће од мугућих прихода од представе. Никада нико неће знати, а он је понајмање знао, колико је новца заправо дуговао. Његов највећи добротвор му је дао 6 хиљада долара да намири дугове у једном граду, а годину дана касније читавих 16 хиљада да га у другом не би због дуга бацили у затвор.

 

Био је бескрупулозан и на друге начине. Кроз живот му је прошла бескрајна процесија жена. Прва жена је уз њега остајала 20 година трпећи и праштајући његова неверства. Његова друга жена је била супруга најприврженијег пријатеља и поштоваоца, а он му ју је украо. И за време док ју је наговарао да напусти првог мужа написао је пријатељу писмо у којем га пита да ли познаје богату жену коју би могао да ожени због новца.

 

Био је потпуно себичан и када се радио о другим личним односима. Љубав према пријатељима мерио је по томе колико су му корисни било финансијски било уметнички. Оног тренутка када би га изневерили или престали да буду корисни одбацивао би их без размишљања. На крају свог живота имао је само једног пријатеља кога је знао од средњих година.

Име овог монструма је Рихард Вагнер. Све што сам претходно написао о њему можете наћи записано у новинама, полицијсјим извештајима, сведочењима људи који су га знали, његовим сопственим писмима и између редова његове аутобиографије.

 

А најчуднија ствар у свему томе да ништа од тога ни најмање није важно!

 

Јер овај ситни, болешљиви, иритантни, фасцинантни мали човек је сво време био у праву. Он ЈЕСТЕ БИО један од највећих драматиста на свет, он ЈЕСТЕ БИО велики мислилац, он ЈЕСТЕ БИО један од најневероватнијих музичких генија које је свет до сада видео. И свет му је заиста дуговао средства за живот!

 

Када имате у виду шта је написао, 13 опера од којих 11 се и даље постављају, од којих 8 представљају највећа ремек-дела, када слушате шта говори, душевни бол и дугови које су људи око њега морали да трпе се не чине тако страшним. Мислите о луксузу који је судбина преивремено доделила Наполену, човеку који је упропастио Француску и опљачкао Европу и можда ћете схватити да пар хиљада долара дуга није велика цена за „Прстен Нибелунга“.

 

Био је неверан пријатељима и супругама, па шта? Имао је једну љубавницу којој је до смрти био веран: музику. Ниједног тренутка није правио компромис са оним у шта је веровао и шта је сањао. Ниједну линију његове музике није могао да смисли мали ум. Чак и када је досадан или чак лош, досадан је на грандиозан начин. И у његовим најгорим грешкама се види величина. Слушајући његову музику не прашта му се оно што је био или могао да буде. Не ради се уопште о опроштају. Ради се о дивљењу и чуђењу да његови јадни мозак и тело нису пукли  пред демоном креативне енергије који је у њему живео о који се борио, копао и гребао да би се ослободио  и који га је просто терао да пише музику која је била у њему. Право је чудо да је оно што је он учинио за 70 година живота уопште учињено чак и од стране великог генија.Зар онда није разумљиво што он није имао времена да буде човек?

Некада је баш тешко…

Вагнер асоцијација Србије најблаже речено не пуца од активности у последњих месец дана и више. Разлози су сасвим прозаични: нагомилане обавезе председника око посла, а после њега оне око породице.

 

Вагнер је својевремено тврдио како му “свет дугује средства за живот” и како он “није неко ко може да се бави зарадом новца већ да други требају да му дају новац како би он могао да се посвети стварању”. Због таквих речи су му се многи подсмевали па чак га и осуђивали, али ја лично у овом периоду имам сво разумевање овог света за њега. Ако је мени, који се бавим уметношћу на сасвим посредан начин који не укључује скоро никакву креативност, тешко да поред редовних обавеза будем посвећен томе, како ли је тек истинским ствараоцима?

 

Остаје ми само да се надам или смањењу обима пословних обавеза или да ће се негде за нас наћи краљ Лудвиг. Са друге стране, ја нисам музички геније, само промовишем једног таквог. 

Вагнеријанци – краљ Лудвиг Други (5)

 

Лудвигова наклоност Вагнеру је имала своје противнике од самог старта. Вагнер је имао са тачке гледишта конзервативне баварске политичке елите веома контроверзну, револуционарну прошлост. Вагнеров екстравагантан начин живота је додатно продубио лоше односе између њега и баварских политичара. Када се десила афера са Козимом многи су одахнули јер се чинило да се млади краљ „охладио“ од композитора.

 

На њихов ужас односи су обновљени релативно брзо, а млади краљ је све више запостављао државничке обавезе(које су, истини за вољу, биле све мање јер је Краљевина Баварска у међувремену постала део Немачке царевине) да би био у Вагнеровом друштву. Финансирање Вагнерових подухвата не само да је обновљено већ је добило и нову димензију. Краљ је још  1868 у част свог омиљеног композитора наредио да се изгради замак Нојшванштајн који ће изнутра бити украшен мотивима из Вагнерових дела. Изградња се, међутим, одужила и замак је завршен тек 1886., три године након Вагнерове смрти. Вагнер стога никада у њега није крочио.

 

 

Краљ Лудвиг се све више повлачио из јавности након Вагнерове смрти. То, као и све већи трошкови изградње Нојшванштајна и других здања, су све више антагонизирали баварске политичке кругове. Ситуација је кулминирала у јуну 1886. када је под изговором наводне менталне неуравнотежености влада Баварске збацила Лудвига и прогласила принца Леополда за регента. Краљ је покушао да спречи овај покушај државног удара али узалуд. 13. јуна 1886., четири дана након збацивања са власти, краљ је око 6 после подне са својим доктором Гуденом отишао у шетњу поред језера Штарнберг где је био интерниран. Након што се нису вратили до сумрака, организована је потера. Њихова тела су пронађена око 11 часова увече поред обале. Званичан узрок Лудвигове смрти био је самоубиство дављењем. Званична обдукција, међутим, није открила воду у краљевим плућима. Краљев лични рибар је у писаном сведочењу откривеном тек после своје смрти тврдио да је видео како је требало да тог дана помогне Лудвигу да помогне али да је одјекнуо пуцањ и да је краљ био погођен и погинуо од метка. Обдукција није навела никакве ране од метка, међутим. Околности Лудвигове смрти су неразјашњене до данас.

 

Лудвиг је Баварској оставио вредну заоставштину. Његов патронат уметности(не само Вагнерове) учинио је Минхен важним културним центром. Поред овога, замкови и зграде које је градио и који су у његово време изискивали толике трошкове данас Баварској доносе велики приход од туризма. Највреднија заоставштина су, ван сваке сумње, Вагнер и Бајројт које је, као што је то сам Лудвиг лепо рекао, он сачувао за свет. 

Вагнеријанци – краљ Лудвиг Други (4)

Део договора о Лудвиговом покровитељству над Вагнером предвиђао је да му овај уступи ауторска права за до тог тренутка завршене драме. Поред „Ријенција“, „Холанђанина“, „Танхојзера“  и „Лоенгрина“, Вагнер је до 1864. завршио прве две од четири музичке драме „Прстена Нибелунга“, „Рајнско злато“ и „Валкиру“. Компоновање „Зигфрида“ се, међутим,  одужило и поред сређене материјалне ситуације јер је Вагнер био заокупљен „Нирнбершким мајсторима-певачима“.

 

Коначно, 1869. Краљ више није могао да чека и наредио је, на Вагнеров ужас, поставку „Рајнског злата“ и „Валкире“. У немогућству да легално спречи поставку, Вагнер је покушао заобилазним путем да то учини. Пустио је вест у музичке кругове како би учешће било ког диригента у тим представама искључило било какву будућу сарадњу са њим у будућности. Оваква диверзија је у почетку дала резултат јер је краљ Лудвиг дуго имао муке да нађе диригента да би коначно Франц Вилнер пристао. Премијере „Рајнског злата“ и „Валкире“ су одржане у Краљевском позоришту у Минхену, а бесни Вагнер је прекинуо контакт са Лудвигом.

 

То ипак није могло дуго да траје. Вагнер је брзо увидео како мало тога од својих идеја може да оствари без краља Лудвига. Управо негде у време прекида односа са краљем, Вагнер је открио Бајројт као идеално место за своје замишљено позориште. У почетку је покушао преко формирања Вагнер асоцијација да прикупи финансијска средства али како није прикупљено ни изблиза довољно, Вагнер је одлучио да се врати свом некадашњем мецени. Краљ Лудвиг је био изнад ситне осветољубивости и инаћења и још увек опчињен Вагнеровим генијем. Односи су брзо, на обострано задовољство, обновљени. Краљ је из свог иметка дофинансирао остатак новца за позориште и Вагнерову кућу у Бајројту и коначно је цео „Прстен Нибелунга“ изведен у лето 1876.

 

Први Бајројтски фестивал је, међутим, поново Вагнера бацио у дугове. Диригентске турнеје по Британији су донеле нешто новца али као спасилац се поново појавио краљ Лудвиг. Поред овога, Лудвиг је обезбедио финансије, музичаре и диригенте и за други Бајројтски фестивал на коме је први пут изведен „Парсифал“. За сво то време је, међутим, било и оних који на пријатељство Вагнера и Лудвига нису гледали благонаклоно…

Вагнеријанци – краљ Лудвиг Други (3)

Једно од обећања краља Лудвига Вагнеру било је да ће му саградити толико жељено позориште у којем ће се изводити Вагнерова дела, како она већ завршена тако и она која је Вагнер тек требало да компонује. То, међутим, није ишло нимало глатко. Првобитни Вагнеров план предвиђао је рушење скоро половине историјског центра Минхена да би поред зграде парламента коју је изградио Лудвигов прадеда Максимилијан Први никла грандиозна позоришна зграда. То је, наравно, наишло на жесток отпор како градских власти тако и баварских политичких кругова и на крају се од тога одустало. За вагнеријанско позориште се морало наћи ново место, а јавност је све више почела да посматра Вагнера као особу која негативно утиче на краља.

 

У међувремену, захваљујући Лудвигу Вагнер је коначно нашао место за премијеру тек завршене „Тристана и Изолде“. То се десило у јуну 1865. у Краљевском позоришту у Минхену, а дириговао је Ханс фон Билов. Три године касније на истом месту под палицом истог диригента премијеру су доживели и „Мајстори певачи Нирнберга“. Чинило се да је Вагнер макар нашао, поред мирне средине где би могао да ствара несметано, и место где ће регуларно моћи да поставља своја дела. Афера са Козимом, тада супругом већ поменутог фон Билова, је, међутим, претила да све то сруши…

 

Штампа у Минхену је веома брзо почела да шпекулише око природе односа Вагнера и Козиме. Да би прикрили своју везу, њих двоје су наговорили краља Лудвига да објави изјаву по којој јамчи „честитост односа између госпође фон Билов и Рихарда Вагнера“ што је у оно време имало изузетну тежину. Нешто касније Малвина Шнор фон Каролсфелд, удовица тенора Лудвига Шнор фон Каролсфелда је посетила Вагнера и Козиму која је у то време, заједно са тада још увек званичним мужем фон Биловом, живела у истој кући као и Вагнер. И поред тога што је услед туге за преминулим супругом почела да се ексцентрично понаша, верујући да може да комуницира са његовим духом, Малвини није требало дуго да схвати какви су заиста односи Вагнера и Козиме. Уплашени да она не открије њихову тајну, Вагнер и Козима су се поново обратили Лудвигу молбом да овај среди Малвини боравак у санаторијуму што је овај и учинио.

 

Истина ипак није могла дуго да се сакрије. Крајем 1867. Вагнер је заједно са још увек брачним паром фон Билов био присиљен да напусти Минхен услед разоткривања афере. Краљ Лудвиг је био очајан и на ивици да абдицира и придружи се Вагнеру али га је композитор одговорио од тога. Лудвиг је несумњиво био разочаран али није прекинуо односе са Вагнером. То ће се, привремено, десити нешто касније око једне друге ствари…

Вагнеријанци – краљ Лудвиг Други (2)

Вагнер је тих дана био у очајној ситуацији. Био је без новца и сталног места боравка, тек завршену „Тристан и Изолду“ су одбиле скоро све оперске куће, брак му се распадао…На све то се надовезала и чињеница да су га повериоци пронашли и да је морао хитно да напусти Беч, где је тада живео, да би избегао затвор због дугова.

 

Управо је у Беч, као једину познату Вагнерову адресу Пфистермајстер отпутовао прво. Како је Вагнер већ напустио град, Пфистермајстер је наставио потрагу на основу гласина о виђењу да би 3.5.1864. коначно успео да сустигне Вагнера у Штутгарту у хотелу Маркар. Вагнер је био очајан, скоро у суицидалном расположењу, безмало стално у друштву свог пријатеља Вајсхајмера. Дошавши у хотел Пфистермајстер је наложио особљу да Вагнеру преда његову визит-карту и обавесте га о његовим намерама и затраже састанак. Вагнер, мислећи да је у питању поверилачки трик, је одбијао да се сусретне са Пфистермајстером и само је изузетна упорност овог другог резултирала да Вагнер ипак пристане да га види. У можда најмрачнијем тренутку свог живота, Вагнеру је стигао спас јер се испоставило да је Пфистермајстер заиста оно за шта се представљао. Краљ Лудвиг Други је од тог тренутка постао главни покровитељ Рихарда Вагнера.

 

Већ петог маја Вагнера је краљ Лудвиг примио у аудијенцију која је трајала скоро два сата што је било без преседана, поготово за особу која није била краљевског или аристократског порекла. Вагнер је био одушевљен не само краљевим поклонима већ и његовом личношћу. О том првом састанку записао је следеће:

 

“Авај, он је толико мудар и леп, толико душеван и драг да се бојим да ће се његов живот истопити попут сна у овом вулгарном свету“

 

Вагнерове речи су се, на жалост, скоро у потпуности обистиниле.

 

Само што је почело, пријатељство Вагнера и краља је наишло на прве проблеме. Вест да је Лудвиг пристао да отплати Вагнерове дугове се брзо проширила Европом. Не само тренутни повериоци већ и људи који су изгубили наду да ће им Вагнер икада вратити новац или који су му дали новац чак ни не очекујући да им овај врати су почели да се јављају. Ово је довело до незадовољства баварских политичких кругова али је та прва криза релативно брзо и једноставно превазиђена. Она је међутим била увод у нове, озбиљније, које су тек долазиле…